Dalmacija moja inspiracija

Uvik san govorija da nas je teško razumit, nas ovod u Dalmaciji, ma volima svoju verduru, volima napravit vino za se, volima činit vino za drugu potribu, a tek domače i to svoje maslinevo uje e svitu moj to uje je obaveza svakega ko jemo jedno par stotin metri zemje...a onda lipa tradicija ka se krajen promaliča u Dalmaciji pravi liker o'orija oli ti orahovica...vazmu se lipi oriji pa se dobro operu...onda se u starovinske caklenke...a ove na litratima su od moje matere...sičan se da je u nji držala kukumare, paprike babure i u malo manje caklenke pekmez o'šljiva ajme koji su to gušti bili na bokun vručega kruva od našega pekara Svetine iz Senjske kale u Splitu ka prvo namazat masla koji bi se raskrabija a onda iz velega caklenoga pota gustega pekmeza o'šljiva...i onda zagrizeš, ajme koja je to sinfonija u justima ma ludilo svitu moj, da nostalgija, ajme...ka je mater pravila pekmez onda bi sve kuvala u jednem velome loncu a znalo se dogodit da bi se u loncu pravili mijuri i onda sve leti po stropa...a pape bi beštima da če ga jopet tribat pituravat...još mi se te slike vračaju unazad...koja su to bila vrimena...ma di san ono sta...aaaa, caklenke...dobro gremo daje...caklenke napunin sa opranin orijima pa dodan rakiju, ja na litru lozovače meknen kvarat kila cukra...a gori umisto pokriva meknen perkament kartu i laštrik...i onda se to ostavi na sunce, kako bi naš svit reka jedno 40 sunčani dan i to van je to...samo sve to još triba procidit i onda ka zimi dođe familija oli amiki u vižitu lipo se orahovica servira u bičerine...i uz to pijadela napolitanki...

kad dunja sazrije žena i ja pravimo kotunjatu i đem...ovo je voče koje ima najviše prirodnoga pektina...a u kotunjatu stavimo obavezno orije i mendule...pa malo ostruganoga limuna i naranče...normalo da tribaju bit neprskani...kotunjatu čuvamo u hladnjaku tako da je imamo do slijedeče godine.